Istraživački okvir i šira akademska baza
Srbija: dokumentovana primena istog okvira
Šta se događa kada ljudi više ne veruju da prijava, glas ili javno zalaganje mogu išta da promene?
Kada ljudi ne veruju da prijava, glas ili javno zalaganje mogu doneti rezultat, prestaju da troše vreme i da preuzimaju rizik. Problem se manje prijavljuje, na sastanke dolazi manje ljudi, izbori izgledaju unapred rešeni, a institucija dobija manje podataka i pritiska da nešto popravi.
Vlast zatim odsustvo reakcije predstavlja kao dokaz da problema nema ili da građani podržavaju postojeće stanje. Tako osećaj uzaludnosti sam sebe potvrđuje. To nije isto što i ravnodušnost: čovek može biti duboko nezadovoljan, ali razumno procenjivati da mu pojedinačni potez neće pomoći. Da bismo razlikovali nemoć od nezainteresovanosti, treba pitati ne samo da li neko učestvuje, već šta očekuje da bi se dogodilo kada bi pokušao i kakvu cenu očekuje za neuspeh.
Neko može biti manje aktivan zbog nedostatka vremena, novca ili zato što je zadovoljan. Zato treba razlikovati osećaj uzaludnosti od obične nezainteresovanosti.
Radovi koji potkrepljuju ovaj odgovor, sa vrstom dokaza i objašnjenjem njihove veze sa tvrdnjom.
zajednička analiza rezultata mnogih studija
Oser, J., Grinson, A., Boulianne, S. i Halperin, E. (2022), „How Political Efficacy Relates to Online and Offline Political Participation: A Multilevel Meta-analysis“, Political Communication 39(5): 607–633.
- Doprinos ovom odgovoru
- Meta-analiza 48 studija, sa više od 51.000 ispitanika iz 28 zemalja, nalazi da je osećaj političke delotvornosti povezan i sa onlajn i sa oflajn političkim učešćem: ljudi koji više veruju da mogu da razumeju politiku i utiču na nju češće učestvuju. Rad pokazuje snažnu povezanost, ali ne dokazuje da samo podizanje tog osećaja automatski proizvodi akciju.
pregled više istraživanja
Miller, D. T. (2023), „A Century of Pluralistic Ignorance: What We Have Learned About Its Origins, Forms, and Consequences“, Frontiers in Social Psychology 1.
- Doprinos ovom odgovoru
- Miller pokazuje dodatni problem: čovek može pogrešno verovati da je njegov stav neobičan ili usamljen zato što drugi ljudi takođe ne pokazuju šta stvarno misle. Tada razlog za neaktivnost nije samo „ništa se ne može promeniti“, nego i pogrešan utisak da nema dovoljno drugih ljudi koji bi promenu podržali.
pregled više istraživanja
Kuran, T. (1995), Private Truths, Public Lies: The Social Consequences of Preference Falsification, Harvard University Press.
- Doprinos ovom odgovoru
- Kuran pokazuje kako očekivana cena javnog izjašnjavanja proizvodi začarani krug: ljudi kriju nezadovoljstvo, zbog toga drugi vide manje protivljenja nego što stvarno postoji, pa i sami imaju još manje razloga da rizikuju i javno se uključe.
pregled više istraživanja
Han, H., Baggetta, M. i Oser, J. (2024), „Organizing and Democracy: Understanding the Possibilities for Transformative Collective Action“, Annual Review of Political Science 27: 245–262.
- Doprinos ovom odgovoru
- Han, Baggetta i Oser pokazuju zašto sama želja da se nešto promeni nije dovoljna: trajna politička sposobnost nastaje kroz organizacije koje grade odnose, veštine, vođstvo i zajedničku sposobnost delovanja. Kada takva struktura ne postoji, pojedinačno nezadovoljstvo mnogo teže postaje kolektivna moć.
pregled više istraživanja
Gerschewski, J. (2023), The Two Logics of Autocratic Rule, Cambridge University Press.
- Doprinos ovom odgovoru
- Gerschewski pokazuje da neke autokratije opstaju upravo kroz depolitizaciju: umesto da građane stalno mobilišu, pokušavaju da ih drže zadovoljnim, pasivnim i van politike. Za ovo pitanje je koristan jer pokazuje da politička pasivnost može biti način na koji sistem funkcioniše, a ne samo lična nezainteresovanost građana.
Nedostaje relevantan izvor? Pošaljite nam ga.
Predložite izvor ili prijavite grešku u ovom odgovoru →