Istraživački okvir i šira akademska baza
Srbija: dokumentovana primena istog okvira
Zašto ono što ljudi govore javno ne mora biti ono što zaista misle?
Javna izjava nije uvek pouzdan prozor u privatno mišljenje, naročito kada posao, sigurnost ili pripadanje grupi zavise od „ispravnog“ odgovora. Čovek može hvaliti vlast da bi izbegao sukob, sačuvao korist ili zato što veruje da je protivljenje besmisleno. Može i ćutati o podršci ako se kreće među kritičarima.
Kada mnogi prilagođavaju javni govor, vlast i građani dobijaju pogrešnu sliku o raspoloženju društva, pa se privid saglasnosti dodatno širi. Ali ne treba automatski tvrditi da svi glume: podrška može biti iskrena, delimična ili promenljiva. Zato ankete, anonimna pitanja, ponašanje i razgovori u bezbednijim okolnostima treba posmatrati zajedno, uz priznanje da nijedna metoda potpuno ne otkriva skrivenu „pravu volju“.
Skriveno mišljenje je teško izmeriti. Čak i anonimne ankete i posredna pitanja mogu grešiti i ne otkrivaju jednu jedinu 'pravu volju' svih ljudi.
Radovi koji potkrepljuju ovaj odgovor, sa vrstom dokaza i objašnjenjem njihove veze sa tvrdnjom.
objašnjenje kako sistem radi
Kuran, T. (1991), „Now Out of Never: The Element of Surprise in the East European Revolution of 1989“, World Politics 44(1): 7–48.
- Doprinos ovom odgovoru
- Kuran pokazuje kako ljudi mogu godinama privatno biti protiv sistema, a javno se ponašati kao da ga podržavaju jer svako ima svoj prag rizika za otvoreno protivljenje. Zbog toga režim može izgledati gotovo nepobedivo sve do trenutka kada nekoliko ljudi javno istupi i pokrene lanac u kojem drugi iznenada shvate da nisu sami.
pregled više istraživanja
Kuran, T. (1995), Private Truths, Public Lies: The Social Consequences of Preference Falsification, Harvard University Press.
- Doprinos ovom odgovoru
- Kuran ovaj mehanizam naziva falsifikovanjem preferencija: ljudi pod društvenim ili političkim pritiskom javno prikazuju stav koji se razlikuje od onoga što privatno žele. Posledica nije samo netačna slika pojedinca — celo društvo počinje da dobija pogrešnu sliku o sebi.
dugoročno neposredno praćenje političkog života
Wedeen, L. (1999), Ambiguities of Domination: Politics, Rhetoric, and Symbols in Contemporary Syria, University of Chicago Press.
- Doprinos ovom odgovoru
- Wedeen pokazuje da javno ponavljanje režimskih poruka ne mora uopšte značiti da su ljudi ubeđeni u njih. U Siriji je upravo očigledna neverovatnost nekih rituala bila deo njihove političke funkcije: ljudi pokazuju da znaju kako moraju javno da se ponašaju, bez potrebe da privatno veruju u ono što izgovaraju.
istraživanje koje jače proverava šta je uzrok
Buckley, N., Marquardt, K. L., Reuter, O. J. i Tertytchnaya, K. (2024), „Endogenous Popularity: How Perceptions of Support Affect the Popularity of Authoritarian Regimes“, American Political Science Review 118(2): 1046–1052.
- Doprinos ovom odgovoru
- Buckley, Marquardt, Reuter i Tertytchnaya daju važnu ogradu: nije svaka promena iskazane podrške samo gluma. U eksperimentima u Rusiji, kada su ljudi dobili informaciju da je Putinova popularnost relativno niska, deo njih je zaista postao manje podržavajući — dodatni testovi ukazuju da to nije bilo samo prikrivanje privatnog stava.
analiza anketa
Geddes, B. i Zaller, J. (1989), „Sources of Popular Support for Authoritarian Regimes“, American Journal of Political Science 33(2): 319–347.
- Doprinos ovom odgovoru
- Geddes i Zaller takođe pokazuju da podrška autoritarnoj vlasti može biti stvarna, a ne samo iznuđena: na Brazilu nalaze da način na koji režimske informacije utiču na građane zavisi od političke informisanosti — ljudi srednjeg nivoa političke pažnje često su najpodložniji uticaju, dok veoma informisani istovremeno više vide propagandu i lakše joj se odupiru.
Nedostaje relevantan izvor? Pošaljite nam ga.
Predložite izvor ili prijavite grešku u ovom odgovoru →