Istraživački okvir i šira akademska baza
Srbija: dokumentovana primena istog okvira
Kako vlast kontroliše medije i kada ih formalno ne zabranjuje?
Vlast ne mora formalno da zabrani medij da bi uticala na ono što objavljuje. Kontrola može ići preko vlasnika, državnog oglašavanja, dozvola, poreskih i drugih inspekcija, skupih tužbi, pristupa zvaničnicima i informacija ili poslovnih interesa povezanih sa državom.
Urednik vremenom vidi koja tema donosi gubitak oglasa, sudski trošak ili problem vlasniku, pa sam izbegava rizik. Tako nastaje samocenzura, a vlast i dalje može tvrditi da nijedna vest nije zabranjena. Sličan sadržaj u medijima može nastati i zbog tržišta, štednje ili potrage za publikom. Politička kontrola se pouzdanije vidi kada finansijska ili regulatorna nagrada i kazna prate odnos medija prema vlasti, a kritičke redakcije sistematski imaju lošiji pristup i veći trošak.
Sličan medijski sadržaj može nastati i zbog tržišta, štednje ili želje za publikom. Za političku kontrolu treba pokazati novac, pritisak ili drugačiji tretman medija.
Radovi koji potkrepljuju ovaj odgovor, sa vrstom dokaza i objašnjenjem njihove veze sa tvrdnjom.
objašnjenje kako sistem radi
Gehlbach, S. i Sonin, K. (2014), „Government Control of the Media“, Journal of Public Economics 118: 163–171.
- Doprinos ovom odgovoru
- Gehlbach i Sonin pokazuju da vlast ne mora da ugasi ili zabrani medij da bi uticala na ono što ljudi čuju: može da utiče na njegovu pristrasnost, vlasništvo i ekonomske podsticaje. Potpuna kontrola nije uvek najbolja za vlast — medij koji publika smatra očigledno propagandnim gubi deo sposobnosti da ljude ubedi ili pokrene.
objašnjenje kako sistem radi
Petrova, M. (2008), „Inequality and Media Capture“, Journal of Public Economics 92(1–2): 183–212.
- Doprinos ovom odgovoru
- Petrova pokazuje kako medij može izgubiti nezavisnost i bez državne zabrane: kada bogati i moćni akteri mogu da plate da utiču na informacije koje se objavljuju, ekonomska nejednakost povećava prostor za „zarobljavanje“ medija. Rad nije specifično o autoritarnoj državi, već o ekonomskom mehanizmu kroz koji privatni medij može postati manje nezavisan.
poređenje više zemalja ili slučajeva
Schiffrin, A. (ur.) (2017), In the Service of Power: Media Capture and the Threat to Democracy, CIMA/NED.
- Doprinos ovom odgovoru
- Ova zbirka pokazuje kako savremeno „zarobljavanje medija“ često izgleda mnogo suptilnije od cenzure: političke i ekonomske elite koriste vlasništvo, finansijsku zavisnost i druge poluge da privatni mediji formalno ostanu slobodni, a da se njihov prostor za nezavisno novinarstvo postepeno sužava.
objašnjenje kako sistem radi
Guriev, S. i Treisman, D. (2020), „A Theory of Informational Autocracy“, Journal of Public Economics 186: 104158.
- Doprinos ovom odgovoru
- Guriev i Treisman objašnjavaju model u kojem vlast opstaje tako što građane uverava da je sposobna: ulaže u propagandu, cenzuriše nezavisne informacije i kooptira informisane elite koje bi mogle da razbiju tu sliku. Kontrola informacija zato može zameniti veliki deo otvorenog nasilja.
pregled više istraživanja
Rosenfeld, B. i Wallace, J. (2024), „Information Politics and Propaganda in Authoritarian Societies“, Annual Review of Political Science 27: 263–281.
- Doprinos ovom odgovoru
- Rosenfeld i Wallace pokazuju da propaganda nije jedna jednostavna tehnika koja automatski „ispira mozak“: njen efekat zavisi od sadržaja poruke, političkog okruženja, odnosa građana prema izvoru i njihovih prethodnih stavova, a treba je posmatrati zajedno sa cenzurom i drugim načinima upravljanja informacijama.
Nedostaje relevantan izvor? Pošaljite nam ga.
Predložite izvor ili prijavite grešku u ovom odgovoru →